ZECOVI
U
O^AJAWU

  Davno je to bilo, - ko bi vreme znao,
Kad je zecovima `ivot dodijao,
" Jadan je to `ivot!" - povika{e zeke,
" Sve strepi{ i trne{ od nevoqe neke,
Nikad nema{ mira, ni dawu ni no}i,
Ne zna{ kad }e lovac s hrtovima do}i!"
Svi po|o{e, dakle, zbog ve~ite strave,
Da u vodu sko~e pa da se udave.

Kad je do{la ruqa, duha tako slaba,
Do jezera, - tu je bilo mnogo `aba.
A malene `abice kad spazi{e zeke,
U najve}em strahu povika{e: " Kreke!"
Poskaka{e, jadne, strmoglavim skokom
Da se spasu u svom jezeru dubokom.

Jedno ze~e re~e: " Prijateqi moji,
Gle, zar ima koga ko se i nas boji!
E, hvala ti , Bo`e!
Hajdmo, bra}o, natrag, jo{ se `ivet mo`e!"