ZECOVI
U
O^AJAWU

Davno je to bilo, - ko bi vreme znao, Kad je zecovima `ivot dodijao, " Jadan je to `ivot!" - povika{e zeke, " Sve strepi{ i trne{ od nevoqe neke, Nikad nema{ mira, ni dawu ni no}i, Ne zna{ kad }e lovac s hrtovima do}i!" Svi po|o{e, dakle, zbog ve~ite strave, Da u vodu sko~e pa da se udave. Kad je do{la ruqa, duha tako slaba, Do jezera, - tu je bilo mnogo `aba. A malene `abice kad spazi{e zeke, U najve}em strahu povika{e: " Kreke!" Poskaka{e, jadne, strmoglavim skokom Da se spasu u svom jezeru dubokom. Jedno ze~e re~e: " Prijateqi moji, Gle, zar ima koga ko se i nas boji! E, hvala ti , Bo`e! Hajdmo, bra}o, natrag, jo{ se `ivet mo`e!"