PESMA O MAKSIMU

Kad je Maksim ~uvo stado, Premi{qo je vrlo rado O pri~ama starih baka, O ~etama vilewaka. Bilo podne, tiho, nemo, Maksim seo pa zadremo. Najedanput, nito ~uda, Sko~i neki starac s duda. Na starcu je bilo d`ube Od [ALIMSE svetle ~oje; Seda brada do kolena Od VARAMTE bele boje. Imo j krila ko u raka, A rogove ko u mi{a, - Oko pasa crven pojas Od zelena NEVIDI[A. U ruci mu zlatan kov~eg, Tvdo zlato ( sve se giba ), - On Maksimu po~e zborit Tako glasno kao riba: " Oj, Maksime, ~edo moje, Il unu~e, - {ta li si mi, Preni skokom, sko~i okom, Pa kov~e`i} ovaj primi! U kov~egu LA@DIPA@DI AMAJLIJA BILBILITI,- Ko pro~ta {ta j u wemu Doveka }e sre}an biti! " Maksim prima, starac daje Uzdi{u}i: iha - haj! Ko mi i sad jo{ veruje, Neka ~ita pesmi kraj. Kad otvori Maksim kov~eg, Od miline sav pretrnu, Jer tu na|e hartijicu, Tako belu, ~isto crnu. Hartija je bila mala, Jedva ve}a od tri hvata, Na hartiji behu slova Od mokroga suvog zlata. E, sad samo nek pro~ita, Pa je sre}an, - alo jao! Jo{ jedanput, dvaput jao! - MAKSIM NIJE ^ITAT ZNAO! Ja bih sada mogo svr{it Ovu pesmu {alozbiqnu, Jer je pesma stigla metu, Onu metu kuda ciqnu. Al jo{ vidim onog starca Gde se ceri iza luga, - Ko god danas ~itat ne zna, Tom se svaki |avo ruga.