PESMA O MAKSIMU

  Kad je Maksim ~uvo stado,
Premi{qo je vrlo rado
O pri~ama starih baka,
O ~etama vilewaka.

Bilo podne, tiho, nemo,
Maksim seo pa zadremo.
Najedanput, nito ~uda,
Sko~i neki starac s duda.

Na starcu je bilo d`ube
Od [ALIMSE svetle ~oje;
Seda brada do kolena
Od VARAMTE bele boje.

Imo j krila ko u raka,
A rogove ko u mi{a, -
Oko pasa crven pojas
Od zelena NEVIDI[A.

U ruci mu zlatan kov~eg,
Tvdo zlato ( sve se giba ), -
On Maksimu po~e zborit
Tako glasno kao riba:

" Oj, Maksime, ~edo moje,
Il unu~e, - {ta li si mi,
Preni skokom, sko~i okom,
Pa kov~e`i} ovaj primi!

U kov~egu LA@DIPA@DI
AMAJLIJA BILBILITI,-
Ko pro~ta {ta j u wemu
Doveka }e sre}an biti! "

Maksim prima, starac daje
Uzdi{u}i: iha - haj!
Ko mi i sad jo{ veruje,
Neka ~ita pesmi kraj.

Kad otvori Maksim kov~eg,
Od miline sav pretrnu,
Jer tu na|e hartijicu,
Tako belu, ~isto crnu.

Hartija je bila mala,
Jedva ve}a od tri hvata,
Na hartiji behu slova
Od mokroga suvog zlata.

E, sad samo nek pro~ita,
Pa je sre}an, - alo jao!
Jo{ jedanput, dvaput jao!
- MAKSIM NIJE ^ITAT ZNAO!

Ja bih sada mogo svr{it
Ovu pesmu {alozbiqnu,
Jer je pesma stigla metu,
Onu metu kuda ciqnu.

Al jo{ vidim onog starca
Gde se ceri iza luga, -
Ko god danas ~itat ne zna,
Tom se svaki |avo ruga.