|
Iskopase ti oci, lepa sliko! Veceri jedne, na kamenoj ploci, Znajuci da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nozem izbo oci! Ali dirnuti rukom nije smeo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo Pod kojim lezi kosa tvoja gusta. I sad u crkvi, na kamenom stubu, U iskicenu mozaik-odelu Dok mirno snosis sudbu tvoju grubu, Gledam te tuznu, svecanu i belu; I kao zvezde ugasene, koje Coveku ipak salju svetlost svoju, I covek vidi sjaj, oblik, i boju Dalekih zvezda sto vec ne postoj, Tako na mene sa mracnoga zida, Na pocadjaloj i starinskoj ploci, Sijaju sada, tuzna Simonida, Tvoje vec davno iskopane oci... |