|
Doslo je vreme kad nam kosa sedi, I nasa cula postepeno grube. Stojimo tako skruseni I bledi Dok nasu starost obljavljuju trube. No jos u meni isceznuo nije Sledbenik Mladog Vertera, sto sanja Pri mesecini, I sto suze lije Uz svaki spomen starog secanja! O, znam to dobro, stari oganj da je Nestao, da ga nece biti vise. No nasu ljubav nema ko da zbrise: Ona se menja ali uvek traje. Sad nam je ljubav otmena I cedna, Ko mesecinom prozeta. Mirise Ko cvet sasusen, uspomena jedna, U kjizi sto se vec ne cita vise. O, daj mi draga, da na krilo tvoje Polozim glavu umornu, da sada Slusam, dok bljeste na zapadu boje I vece kao crno krilo pada, Kao u skoljci huku morskih vala U nasoj dusi, gde ce odsad rasti Niz crnih beda I starackih zala, Prigusen sumor nekadanje strasti... |