|
Bezbrojne su oci po tvom stasu pale Ko umorna jata na pomorsku ladju, I, sve ocarene, za trenutak stale Da na tebi odmor I lepotu nadju. Bezbrojna su usta rekla da te ljube, I umukla zatim, da nikada vise Ne prozbore reci ni nezne ni grube, Jer tebi recena rec- sve druge brise! Bezbrojni jauci prate tvoje stope Kad ti, ko bozanstvo strasno, sidjes k nama, I bezbrojne strasti zaplamte ko slama, I bezbrojna srca crnom krvlju lope... I niko, I nikad, ne dotace vrele Usne tvoje, niti rec ti neznu zacu. Samo, ko dve seste u bezglasnom placu, Dve se duse nase u milosti srele. I ja sam gospodar tvoj I tvoga tela, Ko despoti stari vladam tobom sada, Sam napajam usta sa svih tvojih vrela, I sva neznost tvoja samo na me pada. O, kada je tako stari Usud hteo, Da ja izabranik budem, ja jedini, I da, uvek uz nju, vek provedem ceo Ocaran, I bacen u carobne cini, Podignucu glavu svoju ponosito, I kao mujezin sa tankog minareta, Dok podamnom susti nepregledno zito I na mesecini plavi kukolj cveta, Uzviknucu gromko kroz predele nema, Da obuzme svakog nevernika strava: " Jest, samo je ona lepotica prava, A ja njezin prorok za vecito vreme!" |