|
Jefimija, cerka gospodara Drame I zena despota Ugljese, u miru, Daleko od sveta, puna verske tame, Veze svilen pokrov za dar manastiru. Pokraj nje se krve narodi I guse, Propadaju carstva, svet vaskolik cvili. Ona, vecno sama, na zlatu I svili Veze strasne bole otmene joj duse. Vekovi su prosli I zaborav pada, A jos ovaj narod kao nekad grca, I meni se cini da su nasa srca U grudima tvojim kucala jos tada, I u mucne case narodnoga sloma, Kad svetlosti nema na vidiku celom, Ja se secam tebe I tvojega doma, Despotice srpska s kaludjerskim velom! I osecam tada, da, ko nekad, sama, Nad nesrecnom kobi sto steze sve jace, Nad plamenom koje obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva I place... |