|
Danas cu ti dati, kada vece padne, U svetlosti skromnoj kandila I sveca, U cistoti duse moje, nekad jadne, Citavu bujicu proletnjega cveca. U sobi ce biti sumrak, blag ko tvoje Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja. Na oknima svetlim zabljestace boje U taj svezi trenut prvoga saznanja... Sve ce biti lepse, sve draze I vise, Noc koja se spusta, svet sto mirno spava, Dugo mrtvo polje na kome mirise Krzljava I retka u busenu trava. I tako kraj cveca ostacemo sami... - Prolice se tada, kao bujne kise, Stidljivi sapati u blazenoj tami, I reci iz kojih prolece mirise... |